Степановићево – село солунских добровољаца

На само двадесетак минута вожње аутобусом или аутомобилом од Новог Сада стижете до наујадљенијег приградског насеља, односно месне заједнице нашег града, села солунских добровољаца, Степановићева. Удаљено нешто више од 25 километара од града,

stepanovicevoСтеп, како га од милоште  зову мештани,  са 2.000 становника данас више подсећа на предграђе великог града, него на некадашње село, које тада осим пруге и старих путева није имало никакву везу са Новим Садом. Ова ситуација промењена је последњих деценија када се место повезало са градом редовним градским линијима, али и повећањем броја приватних аутомобила.

Ипак, све је почело 1920. године насељавањем имања званог Марија мајур, поред пруге Нови Сад – Суботица, које је већ 1927. године имало око 1.800 становника, када је и прекрштено у Степановићево. Први насељеници су били Солунски добровољци, углавном из Лике и Херцеговине, који су учествовали у пробоју Солунског фронта и указом краља добили земљу у војвођанској равници. Иако је до данас број становника мање више исти, демографска структура је промењена, доласком избеглих лица из Босне и Хрватске, од деведесетих година на овамо.

Као и у сваком мањем месту у Србији, највећи проблем у Степановићеву је пад наталитета и одлазак великог броја младих људи у велике градове. Како каже потпредседник Савета Месне Заједнице Владимир Самарyић, иако је и у Новом Саду посла све мање, млади се ипак одлучују да тамо потраже ухлебљење, јер у селу тренутно послује само три фирме, “Медитекс”, “Агростеп” и “Млиностеп”.

–  Имамо основну школу “Алекса Шантић” у коју тренутно иде толико деце у свим разредима, да иду у само једној смени, мада школа може да прими и два пута толико ђака. Иста ситуација је и са обдаништем, што је потпуно у супротности са ситуацијом у граду, где нема места за неколико стотина деце. Мислим да би школа и вртић, као и неке друге ствари у селу потпуно нестале да се у протеклој деценији нису населила избегла лица. Наш главни посао овде је да направимо што бољу ситуацију, како би привукли младе да се врате – наводи Самарyић.

Он наводи да је и у Степановићеву, као уосталом и у целој земљи, невоља и лоша економска ситуација становника, па се тако људи махом баве пољопривредом и још једним послом, као и да има веома мало оних који се баве искључиво земљорадњом или сточарством.

Али и поред свих проблема у Степановићеву ипак кажу да има више лепих ствари. У селу функционише Фудбалски клуб “Омладинац”, у којем око стотину младих различитих генерација тренира на одлично уређеном терену, надалеко познати и веома успешни yудо клуб са истим именом и Културно уметничко друштво “Степино коло” које иза себе има стотине наступа. Основна школа има модерну спортску халу која је недавно саграђена и која може да прими око 300 гледалаца, а приде у Савету Месне заједнице имају велике планове у будућности.

– Тренутни приоритstepanovicevoет је завршетак изградње канализације у Степановићеву, који је планиран до краја ове године. У плану је да близу центра села, на пољани, која је некада била зарасла у шипражје, направимо парк који ће бити понос Степановићева али и града. Поред тога, поново смо започели активности, урађен је главни пројекат пре пет година, поводом изградње пута Бачки Петровац  – Степановићево, који би био веома значајан за нас. То су велика средства, ради се о девет километара пута, а посао би се поделио између Петровца и Степановићева. Међутим, овде ће се морати укључити Покрајина или Република. Међу нама постоји и нада да ћемо једног дана успети и да се вежемо за аутопут, што би за наше место била велика предност – истиче Самарyић.

За крај он додаје да је за сада најважније да се заврши посао око канализације, како би се инфраструктура у потпуности средила, што је и основ за бољу економску ситуацију, па онда и за повратак младих, али и за долазак неких нових младих породица.

Гојко Четник

 

Три фигуре за три генерације

У средишту спомен комплекса у центру Степановићева налази се споменик, односно три фигуре које представљају три генерације становника села. По једна фигура симболише осниваче, то јест солунске добровољце, њихове синове- учеснике Другог светског рата и унуке хероја са Солунског фронта, односно синове учеснике рата од 1941 – 1945. године. Аутор овог споменика, изграђеног 1974. године, је вајар Павле-Паја Радовановић.

Извор Дневник.рс

FacebookTwitterGoogle+LinkedInEmail

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

© Степановићево 2011 | Сва права задржана | Дизајн и развој - Новица Контић