О селу

Степановићево је насеље у oпштини Нови Сад у Јужнобачком округу. Основано је у периоду 1920-24. године. Оснивачи места су српски добровољци из ослободилачких ратова (1912-1918).
Према последњем попису становништва из 2002. године, било је 2214 становника.

 

ИСТОРИЈАТ

Површина степановачког атара је све до 1919. била у поседу грофа Рудолфа Котека и Марије Палавичини. Рудолф и Марији су располагали великим пространством На овом пространству се налазило пет грофових пустара од којих је за Степановићево најбитнија пустара Марија Мајур.
Пустара је носила име грофове рођаке Марије Мајур и налазила се на прузи Нови Сад – Суботица.

Први Светски рат и борба за земљу

Mars srpske vojske na Solunskom frontuПо избијању 1. Светског рата 1914. Године, међу мноштвом српских добровољаца на Солунском фронту, нашло се и 226 ратних добровољаца, будућих становника колоније Степановићево. Након демобилизације 1919. Године, вратили су се у свој завичај где су затекли спаљене домове и сазнали да им је родбина расељена. На основу наредбе Врховне команде из 1917. Године, по којој ће се после ослобођења свим добровољцима дати заслужена награда у виду добровољачке земље (која би се одузимала велепоседницима и грофовима у Војводини), демобилисани добровољци су се почелии груписати и договарати и тако настадоше први Добровољачки савези по среским местима.

У прилог њиховим очекивањима ишли су и акти које су нове власти донеле одмах након ослобођења – прва прокламација о аграрној реформи (децембар 1918.) којом се сви велики поседи стављају под аграрну реформу, као и Претходне одредбе Министарског савета (фебруар 1919.) којима се укидају кметовски односи у Краљевини Срба , Хрвата и Словенаца. Први добровољци долазе у овај крај на пролеће 1919. Тада почиње борба за земљу групе солунских добровољаца, које је предводио Анте Ковачевић.

Препреке на том путу су биле заиста бројне. Било је још владиних ваничника који су желели да употребе ове добровољце за „државне интересе“ (да служе као живи штит на граници са Румунијом), као и оних који су били тесно повезани са богатим земљопоседницима и грофовима и настојали да овима сачувају земљу и привилегије и изузму их од аграрне реформе. Било је ту и појединаца који су разним привилегијама успевали да добију велике комаде земље у закуп. Захваљујући упорности групе ратних добровољаца, издаје им се решење по којем им се на привремено уживање додељује по 6 к.ј. земље на грофовији Котек-Палавичини, на пустари Маријин Мајур. Након додатних перипетија са локалним закупцима земље, 1920. Године коначно „освајају“ земљу и почињу да је обрађују. Тако је завршена борба за земљу и започела колонизација добровољаца и колониста из Лике и Херцеговине на посед бившег грофа Рудолфа Котека и Марије Палавичини.

Насељавање (Период између два рата)

Добровољци су се насељавали у врло тешким условима, али је до краја 1922. године ипак било насељено 109 добровољачких породица.
Главну препреку даљем насељавању колониста-добровољаца представљао је отпор становника околних села, који су такође полагали право на учешће у деоби земље са Котековог поседа.
Поред тога, мањак финансијских средстава је била главна препрека за експанзију места и за изградњу нових кућа. Добровољци су у почетку становали углавном у грађевинама које су затекли, а то су махом биле помоћне просторије у којима су становале слуге. Тек 1923. почиње изградња првих кућа. Место је грађено по узору на остала војвођанска насеља – правоугаоног облика, широких и правих улица. Главна улица се налази на траси регионалног пута Нови Сад – Врбас.
Насељеници су се већином бавили пољопривредом. У почетку су се тешко сналазили у пољопривредним активностима, али се временом значајно повећала продуктивност рада, захваљујући интересовању за напредне технике и технологије обраде земље. Сточарство је такође било развијено, нарочито узгој свиња.
27.11.1927. село је освештано и тада добија свој садашњи назив – Степановићево. У погледу административног уређења Степановићево је било заједничка општина са Новим Футогом, тако да су у опшинском апарату Немци имали већину и често је долазило до неслагања. Услед тога, почиње борба за осамостаљење које резултира тиме да се 1935. успоставља самостална општина Степановићево.
1938. село добија и самосталну здравствену заштиту, а 1940. године је завршена и изградња школе, чија је зграда тада била најмодернија у новосадском срезу.

Други Светски рат

Почетком 2. светског рата долази до прогона свих мештана од стране Мађара. Већина становништва је прогнана у Срем. Повратак у село почео је током октобра 1944. Куће су углавном биле уништене, а село је било потпуно празно. Повратком грађана село почиње полако да функционише. Бирају се и први органи власти (месни одбор).
Током рата је изгинуло и умрло у изгнанству преко 130 Степановчана.

Период након Другог светског рата

Након завршетка Другог светског рата, живот у месту постепено се нормализује и почиње обнова места. Оснива се културно уметничко друштво, са радом почиње и месна библиотека, земљишна задруга, фудбалски клуб…

Оживеле су и политичке активности, које су се углавном сводиле на дејство Комунистичке партије. Организују се радне акције, како на обнови села тако и на другим локацијама широм државе на које су мештани Степановићева организовано одлазили. Оснива се и Општина у чији је састав је у почетку ушло и насеље Танкосићево. 1957. године Месна заједница Степановићево улази у састав Општине Змајево, да би након масовних протеста и жалби вишим органима власти Степановићево на крају припало Општини Нови Сад.

Подели
© Степановићево 2011 | Сва права задржана | Дизајн и развој - Новица Контић