Забављачи

Никола Павловић: Забављачи

На владарским дворовима у средњем, као и на почетку новог века, постојали су људи, који су својим гротескним владањем, ругалицама, шалама, акробацијама и смелим критикама, привлачили пажњу и забављали присутне двoрјане. Они су били одевени, у посебно упадљиву одећу и имали су право, на велику слободу изражавања и критику, наравно, из једноставног разлога, јер их нико није схватао озбиљно. Ти људи, носили су назив у складу са својим занимањем – дворске луде.

Тадашње дворске луде нису  могле ни да наслуте да ће се, много векова касније, наћи људи који ће, такође у функцији забаве, изводити мање више слични перформанс, само прилагођен епохи. Али, да ће сада то бити толико популарно, да ће се без проблема у том послу обртати огромно богатство, изражено у милионима долара и да ће их сада, уместо уских кругова дворјана, гледати десетине хиљада људи. Оно, што би их сигурно оставило у чуду, свакако јесте поменута количина новца, као и огроман број гледаоца, међутим, оно што би их свакако запрепастило је то,  да их за разлику од средњевековне аристократије, ови нови људи, сада узимају за озбиљно. Да сада, њихове критике и поруке, имају потпуно други смисао, и да, што је најважније, њихове речи обликују масе.

У  савременом друштву, забава, чини једну од најпрофитабилнијих индустрија у свету, а управо појединци из ове индустрије,  имају глобалну популарност. Индустрија забаве данас обухвата   филмове, радио и  телевизијски програм, стрипове, видео игре, концерте, модне ревије и спорт. Вредности које углавном осликавају поменуте забављаче јесу,  лагодан живот, брза зарада, либерално понашање, скандал, спектакл и декаденција у сваком смислу. Преко масовних медија, забављачи имају огроман утицај на свест младих људи, а посебно деце.

На глобалном нивоу, центри забаве као што су фудбалски стадиони, спортске хале, тржни центри  са милионима квадртних метара, увелико засењују све храмове и светилишта које је човек икада саградио. Сада се, у тим новим храмовима савременог света, слави забава и све оно што иза ње стоји, као врхунска вредност. У складу са тим, забављачи, било да су то глумци, певачи и спортисти, постају изузетно цењени и богати појединци, који се у данашњем, парадоксално проклемованом „секуларном“ друштву, уздижу у ранг божанства.

Међутим, ако у виду имамо чињеницу, да половину светског богатства у својим рукама држи свега осморо људи, где богатство 3,6 милијарди најсиромашнијих, стоји наспрам богатства неколицине.[1] У таквој ситуацији монструозно нарушене  равнотеже,  индустрија забаве игра огромну улогу. Она спречава развој  критичко-мењалачке свести, одржавајући тако status quo. Виртуелни живот, било да се он води кроз гледање омиљене серије или филмова, присуствовања спортским дешавањима или концертима музичких група, или све више, играња компјутерских игрица, омогућава макар на тренутак бег од сивила стварног живота и идентификацију са одабраним херојима. У таквом доживљају, који често изазива лавину емоција, човек, према својим склоностима – одабраном  матриксу, улази у  стање попут нирване  доживљавајући  на тај начин, религиозни занос. За разлику од религије, забава не тражи одрицање и стрпљење  зарад награде у будућности. Не, она пружа уживање одмах и сада, кад год се то пожели, наизглед, не тражећи много за узврат. Али, ако забаву, схватимо у овом контексту, као инстант религију, какви би били њени богови? Односно, које би вредности ти богови заступали?

У савременом свету са поменутом друштвеном диференцијацијом, један од најзначајнијих „социјалних лифтова“ свакако јесте индустрија забаве. Много је прича о дечацима рођеним у сиромашним предграђима који су постали врхунски фудбалери или сиромашним девојчицама које су због неког свог талента постале познате глумице или певачице и тако оствариле све своје снове. Ово је видљива и званична страна индустрије забаве, која уосталом и служи за одржавање  мита о брзом успеху и животу из снова, а  која у ствари има регрутну функцију.

matrix_cube_by_tillhaug
Матрикс, дигитална уметност, аутор – „Тилхауг“

Међутим, постоји и друга страна приче. Приметићемо, ретки су они певачи, глумци и спортисти који долазе из средње, а скоро да и нема оних који долазе из високе класе, углавном преовлађују они, чије порекло потиче из нижих, сиромашних, радничких или имигрантских породица. Ова чињеница има веома битну функцију, а то је да су они који долазе из нижих слојева далеко спремнији на све компромисе, зарад побољшања свог материјалног положаја, тако да је степен манипулације људима у таквој ситуацији, практично неограничен. Филмска и музичка индустрија  синоним су за скандал и декаденцију у сваком смислу. Сам начин „иницијације“ у свет филмске и музичке продукције је контраверзан. Саме „иконе“ и „идоли“ ових индустрија сведоче о томе.[2]

Цена уласка у свет богатих и славних тако постаје обезличавање човека и уништење његове личности. Човек се своди на продукт, на робу, која има своју материјалну цену и ништа више осим тога. На тај начин, као у фабричком погону, продукују се појединци који силазе са производне траке филмске и музичке индустрије и који ће бити промотери оних вредности и ставова, које одговарају интересним групама, које стоје иза поменуте индустрије. Тако, у већини случајева, јавне личности постају мегафони из којих се чују они ставови и вредности које пропагира индустрија забаве, а да заправо и саме јавне личности немају сопствене ставове. Ретки су случајеви где су појединци из ове индустрије спремни да имају опонентно мишљење од званичног. Сама метода регрутације у индустрију забаве, ствара појединце са сломљеном вољом за отпором.  У случају „системске грешке“ ретки појединци, који подигну глас бивају сатанизовани и спонзори им окрећу леђа, а све у циљу да би се у што краћем року маргинализовао њихов утицај.

Спорт се од некадашње игре (разоноде) и друштвено-образовне, културне активности, који је у  форми телесног облика вежбања имао за циљ здравље и виталност, свео на чисту комерцијалну и тржишну утакмицу. Капитализам, као једини доминантни економски облик, у спорт је увео тежњу ка спортском спектаклу, где се уз помоћ савремених технологија  млади људи третирају као покусни кунићи, где се њихове психофизичке могућности исцрпљују до крајњих граница а уз допинг и преко њих, све зарад, обарања рекорда. Рекордоманија је заправо непосредно отелотворење прогресивистичког духа капитализма. Ради се о на  капиталистичком начин мутираном социјалном дарвинизму, који у спорту добија спектакуларни појавни облик: победа постизањем већег резултата, с тим што је рекорд тржишна мера резултата.[3] Да би се рекорди константно обарали а новац зарађивао, на сцену ступа допинг. Званично прва употреба допинга приметила се у бициклизму и пливању, тада је коришћена популарна смеса звана ’’спидбол’’, мешавина хероина и кокаина која је побољшавала издржљивост. 1886 забележен је први смртни случај због коришћења ове супстанце у бициклизму. Међутим, од како је на Олимпијади у Риму 1960. преминуо дански бициклиста Кнут Јенсен – изгубивши свест током трке и на крају умро од последице допинга, шира јавност је чула за ову пошаст савременог спорта.[4]

Капиталистичка мутација која се назива „савремени спорт”,  је из једне хуманистичке мисије и мултидимензионалности, свела спорт на вулгарну комерцијализацију и једнодимензионалност рекордоманије, тиме уништивши и сам смисао  постојања професионалног спорта. Спорт губи свој смисао у комерцијализацији која је оправдала појаву допинга у спорту, као и намештању утакмица и коцкању. Тако да, уместо природне датости надметања у психофизичким вештинама, ми имамо један такмичарски симулакрум зарад профита. Врховна мисија спорта више није друштвено-образовна већ профитна. Тако да је комерцијализација спорта свела спортске организације као и појединце на једнодимензионалност тржишне оријентације. Комерцијализација спорта трансформисала је многе спортске организације и претворила их у предузећа са више милионским зарадама, док је остале организације које нису биле спремне (или нису хтеле) да се упусте у беспоштедну борбу за тржиште довела до руба егзистенције. Спортске организације постале су максимално фокусиране на остваривање прихода путем спонзорстава, тв права, реклама, продаје играча и тиме губећи своју суштину.

Уласком капитализма у завршну фазу његовог развоја („потрошачко друштво“) извршена је потпуна комерцијализација спорта: уместо националних застава, на олимпијским играма доминирају знамења капиталистичких фирми; уместо „religio athletae”, влада дух новца; уместо „цркве“, олимпијске игре постале су „вашар“; уместо да су отелотворење „светости“ олимпијских идеала, спортисти су „циркуски гладијатори“; уместо да су олимпијска господа из МОК-а часни „чувари олимпијског духа“, они су постали бескрупулозни трговци који су од олимпијских игара направили прљави „посао“ вредан милијарде долара.[5]

„Уживање“ у спортским манифестацијама, на којима се телесно и ментално осакаћени људи боре за победу и рекорд по цену уништења противника и свога тела, подразумева осакаћеност гледалаца као људских бића. Истовремено, човек доживљава „слободу“ тако што иживљава неслободу и то на такав начин да уништава себе као слободарско и друштвено биће. Типичан пример је „навијање“ на стадионима. Човек у облику „навијача“ бива претворен у идиотизованог припадника навијачке „масе“.„Све је дозвољено!“ није израз и потврда слободе човека, већ потпуни губитак људског и пад у најгоре варварство.[6] Дакле, у привиду друштвености, ми имамо море појединаца, на сцени је само сурогат друштвености.

gladiator_vs_lion_by_miguelcoimbra
Мигуел К. – Гладијаторске игре у античком Риму, дигитална уметност

Сами спортисти су овде, колико смо могли до сада да видимо, колатерална штета. Они су „вољни робови“ индустрије спорта, где се њихова вредност као људских бића своди на једнодимензионалну тржишну вредност. Они су покусни кунићи нових технологија и покретне рекламе мултинационалних компанија. У већини случајева обезличени, препродавани на тржишту, као и у потпуној власти оних који су за њих искеширали новац. Они тако постају само лутке на концу у медијској сфери када се треба одбранити интерес мултинационалних компанија и званичних вредности и ставова њихових господара. Тако парадоксално, они који су покусни кунићи хемијске индустрије, промовишу здрав живот. Они који су  „вољни робови“ савременог света, промовишу братство. Они који ударају, шутирају или бацају лопту, добијајући за то милионе долара, промовишу равноправност. Тако да и не чуди резултат добијен на једној анкети спроведеној над 190 врхунских спортиста на ОИ у Лос Анђелесу који су на питање да ли би употребљавали допинг да би освојили златну или сребрну медаљу и ризикују да умру за 5 година? Одговорили позитивно са 75%.[7] Професионални спортисти представљају, само патолошко лице савременог света.

Сумирајући све што смо до сада изнели, не можемо а да се не запитамо, како је феномен забаве у толикој мери овладао јавним простором. Како то, да су поменути забављачи, који би се у неким озбиљнијим временима називали дворским лудама, док би њихова улога била ефемерна у друштвеним догађајима у савременом свету постављени  у сам центар збивања. Они, који су некада стојали са стране, док је историја поред њих пролазила, данас покушавају да се у исту упишу. Они, којима често није био дозвољен ни улазак у светилишта, данас се сматрају живим боговима.  Како је сфера културе претворена у сферу забаве. Зашто смо дошли у ситуацију, овог вредносног salta mortale?

Чувена изрека „panem et circenses“ односно „хлеба и игара“ потиче из 2. века, од  римског песника Јувенала који је у својим сатиричним песмама жалио апатију грађана Рима који су се поделом бесплатног хлеба и све већим интересовањем за гладијаторске игре и друге јавне спектакле, изгубили сваки интерес за политику и бригу о јавним стварима, односно препустили је владарима и бирократији.[8] Традиција гладијаторских игара као врхунског облика забаве трајала је најмање 650 година, што је највећи доказ њене популарности. Од 105 пне. до 404. године, игре су одржаване готово непрекидно. На почетку, гладијатори су били осуђени криминалци и робови који су били жртвовани зарад забаве народа (плебса) и аристократије (патриција). Прва борилишта била су израђивана од дрвета и могла су да приме неколико стотина гледаоца. Међутим, како се гладијаторство  показало као уносан посао али и како је маса желела више крви и спектакла, све више људи примано је у добровољце на обуку. Слободни људи пријављивали су се зарад славе и новца. Међу њима су били пензионисани војници, плаћеници, авантуристи али и они очајни да дођу до било какве зараде. Врхунац, ова забава достиже 81. године отварањем чувеног Колосеума у коме је могло да стане више од 60.000 гледалаца. У годинама пропасти старог Рима и нарастања незадовољства плебса, „игре“ се допуњују новим „сценама“ као што су масовна клања хришћана и њихово бацање зверима. Све веће порције крви постају замена за све мање порције хлеба.

Међутим, борбе гладијатора нису биле једина забава у старом Риму. Потрошња као облик живота, постојала је и пре појаве капитализма и јавља се као последица пада општих вредности. Па је тако најстарији познати тржни центар на свету  изградио цар Трајан око 100. године нове ере. Зграда, која се налазила у близини Колосеума у Риму, имала је четири спрата и око 150 канцеларија и продавница у којима је продавано све, од хране до одеће.

pompei
Помпеји, еротска фреска

Такође, проституција и баханалије у позном Риму све су више узимали маха. Тако су, слично данашњој елитној проституцији, постојале проститутке на врху и звале су се деликате и фамозе. Оне кореспондирају са грчким хетерама, чију рафинираност и образованост нису достизале, али су биле на цени међу богатијим клијентима. Како се ситуација мењала, тако су се мењали и улога и значај проституције у римском друштву. На крају, кад је римско друштво почело да се морално, организационо и војно распада, пред коначно потпадање под власт варвара, проституција и оргијање попримили су епске размере.

На крају, долазимо до закључка. У озбиљним временима, када су потребни снажни мужјаци, изграђене личности, са израженом вољом за моћ, зарад опстанка заједнице, у временима уздизања и изградње, богови су моћни, силни и немилосрдни. Док забављачи носе име сходно њиховој важности у друштву – дворске луде. Док се у неозбиљним временима, када је декаденција продрла у све поре друштва, када су врхунске вредности исмејане, у временима опадања и разградње, дворске луде постају-нови богови. Свако друштво, по сопственим карактеристикама бира своје богове, у времену уздизања они су ратни хероји а у времену опадања они постају забављачи.

„Како ти је када се једног дана или ноћи демон дошуља у твоју најусамљенију усамљеност и каже ти: Овакав живот каквим сада живиш и каквим си живео, мораћеш да живиш још једном и још безброј пута; и у томе неће бити ничег новог, него ће ти се морати вратити свака бол и свако уживање и свака мисао и уздах и све неизрециво мало и велико у твом животу, и све истим редом и последицом а исто тако овај паук и ова месечина међу дрвећем, а исто тако овај тренутак и ја сам. Вечни пешчани сат постојања поново ће се окретати а и ти са њим, зрнце прашине од прашине?“  (Ниче, Весела наука).

Никола Павловић

[1] http://rs.n1info.com/a221531/Biznis/Polovina-svetskog-bogatstva-u-rukama-osam-ljudi.html

[2] Анђелину Џоли 1999. године један анонимни извор тајно снимио, како блиским пријатељима описује грозне ритуале које славне личности морају да прођу приликом приступања секти. Она је говорила о тајној организацији у којој је била, рекавши „Током ритуала Илумината сте везани, силовани и мучени од стране других чланова“. Џолијева признаје да је охрабривала и друге колеге да се придруже Илуминатима, јер се сматрало да ће им то обезбедити каријеру и успех. Такође глобално популарна певачица Лејди Гага открила је да ју је са 19 година силовао њен продуцент. То наравно није нова појава још се чувена глумица Мерлин Монро бавила елитном проституцијом. Недавно се на аукцији нашао њен порно филм са браћом Кенеди

[3] https://ljubodragsimonovic.wordpress.com/author/ducisimonovic/

[4] Можемо поменути  чувени случај бициклисте Ленса Армстронга који је као седмоструки освајач престижне трке „Tur d’Frans“ почетком 2013. године признао да је да је био део најсофистициранијег, најорганизованијег и најпрофесионалнијег допинг система у историји професионалног спорта. Много пре Армстрога, јавност је сазнала, да је канадски спринтер Бен Џонсон користио допинг на Олимпијским играма 1988. године у Сеулу. Ту је и случај америчке атлетичарке Мерион Џонс када је 2007. године признала узимање нелегалних супстанци уочи Олимпијских игара у Сиднеју 2000. године, а која је на том такмичењу освојила пет медаља. Ту можемо набројати и случајеве фудбалера Дијега Марадоне 1991. године и  Адријана Мутуа 2004. и 2010. године. Тенисера Андре Агасија, Џона Мекинра, Мартине Хингис, Ришара Гаскеа… Свакако, допинг афера доживљава своју кулминацију прошле године. После Олимпијских игара у Рију, група руских хакера „Елегантни медведи“ упала је у базу података Светске антидопинг агенције и открила десетине и десетине спортиста који су користили допинг средства, уз прећутну сагласност саме агенције. Овде ћемо споменути само нека имена, тенисерке сестре Вилијамс, најбоља гимнастичарка света Симон Бајлс, кошаркашица Елена Деле Доне, четри американке. Онда у новом таласу објављених докумената сазнало се за још 29. олимпијаца. Тако се на тој листи нашло десеторо такмичара из САД, укључујући тенисерку Бетани Матек-Сендс и ватерполисту Меквина Бејрона, петоро Британаца, међу њима и бициклистичке звезде Вигинс и Фрум, петоро Немаца, али и један Рус, Миша Алојан. У  трећем таласу било је још 11 спортиста који су наступали са привременим дозволама за употребу средстава за допинг, а међу њима је, нашој јавности, најпознатије име немачке тенисерке Лаура Зигемунд, а у четвртом таласу  нашло се још 26 олимпијаца. Међу најзвучнијим спортистима ту су Рафаел Надал, Мо Фарах и Ласло Чех.

[5]https://ljubodragsimonovic.wordpress.com/2012/06/26/ljubodrag-duci-simonovic-olimpijske-igre-mit-i-stvarnost/

[6] https://ljubodragsimonovic.wordpress.com/2012/12/10/ljubodrag-simonovic-otudjenje-i-destrukcija/

[7] http://www.trcanje.rs/blog/doping-u-profesionalnom-sportu/

[8]Клајн И., Шипка М. Велики речник страних речи и израза. Прометеј. 2008. Нови Сад

jester

Насловна – Франс Халс, „Дворска луда са лутом“

Датум:
FacebookTwitterGoogle+LinkedInEmail

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

© Степановићево 2011 | Сва права задржана | Дизајн и развој - Новица Контић