Валхала је у оном правцу…

Валхала је у оном правцу…

Кад наиђу периоди историје кад једном народу добро иде, а то се чак и Србима повремено деси, сви су родољуби и победници. И последња бараба, која обаљује гајбе пива док други ратују, има удео у победи и плену; и он је победник.

Кад кола крену низ страну, па заређају порази, сви се склањају. Више није лагодно бити Србин, боље је сакрити се иза грађанштине, или идеологије, лакше је бити Европљанин и космополита. Са поразима нека се, како то умеју и знају, носе други.

За више од пола века колико гамижем овом земљом, видео сам и победе, и поразе нашег рода. Истина, више пораза  и понижења, више беде и крви, него победа, више срамоте коју смо себи нанели, него што су нам то други урадили.

Ипак, кад се дубље копа, можемо мирно да кажемо да се, иза нас, налази век, можда и век и по пораза – не војних, ту смо некако и испливавали – али националних, културних, идеолошких, може се рећи да смо прошли кроз расрбљивање, а да смо сад већ у фази разљуђивања и да баш те појаве – лудо ли је време у коме живимо – зовемо прогресом.

Исповедам ово пред вама, сад већ не као пред слушаоцима, већ као пријатељима: у свим овим нашим поразима и катастрофама, никад се лагодније нисам осећао Србином, него данас. Ко не уме да, на својим леђима, носи поразе своје земље и свог народа, коме је тај јарам тежак, нека се испише и нек ћути. У добру је лако добар бити. Осећам се привилеговано што могу и што хоћу да носим оно што нам је епоха одредила да понесемо. Мислим да сте и ви људи тог кова. Не можеш мајку волети само кад је здрава и млада, него и кад је закачи Алцхајмер, па те се и не сећа више. Тако је и са отаџбином, за коју често, занесени обиљем шарениша и глупости, заборавимо шта значи, а значи да је то земља наших отаца и земља наших синова, да је позајмица предака за потомке, који се нису још ни родили.

Нису на нашим леђима вучићи, николићи и остала ситна боранија – то дође и прође као елементарна непогода, али наша леђа морају да носе струју крви, крви наших предака, која се протеже до искона. Ми на својим леђима морамо да носимо и ону, у отменог човека, природну, саморазумљиву бригу за заједницу, за целину, а не само за себе и своје најближе. Ту је сва разлика између ћифте и племениташа; ћифта види десет метара у круг и десет дана, племенит човек нема временска и просторна ограничења, иако нужно у њима мора да делује. Ми треба да носимо на својим леђима и Дрину, и све три Мораве, и Саву, да прихватимо, а не да одбијемо терет предака, у име утварних грађанских права и слобода. Зато треба, данас, у овом поразу да се узвисимо и да се не сакривамо, него да се покажемо да наша снага и њега, тај пораз, може да носи.

anastas-jovanovic-srbi-oko-pevaca
Анастас Јовановић, „Срби око певача“

Постали смо, како се то код мене у крају каже, потребити. Стално нам нешто треба, никад нам ништа није довољно. Наравно, у стварном свету постоји само размена добара, поклон је изузетак, не правило. Треба ти дозвола да саградиш свињац, може, али ће ти секретар месне заједнице дозволу условити учлањењем у његову партију. Треба ти  на брзину грађевинска за кућу. Може. Али, твоје дупе постаје власништво општинара. Хтео би мало да дођеш до пара, да дрпиш неки динар, да се проведеш али, ето, напипа те полиција. Не мораш у затвор, досије у фиоку, гузица њима на располагање. Штипкао би девојчицу од 12 година. Може да се среди. Буди послушан, вичи „живео“ и „доле“ кад ти се каже и провући ћеш се. Свима нешто треба и сви размењују, само бркају нивое стварности: размењују оно што имају само једном – образ, част и породично име, за једну ситуацију. А неке ствари не можеш да изгубиш сто пута.

Заборавили смо наук наших предака, онај топли, сељачки наук: смањи жеље. Не жуди. Више вреде три гроба око твоје куће, него зграда Владе Србије – у оне три раке лежи све што ти јеси, а ово друго је азил за преваранте. Сасвим је просто: немој да крадеш, не жуди, не продај се, уздржи се кад видиш лепу жену, немој да ти рука буде бржа од памети, јер ћеш све гузицом платити. Ако ти није важно, плати. Пола Србије данас ради против ње, јер имају ситни, лични интерес у томе, интерес коме нису могли да се одупру. Друга половина Србије пије и шика се бенсединима да не би постала као она прва половина. То смо данас ми.

Твоје дете нема оригинал најке и ти трчиш да размениш негде гузицу за сто евра, да дете не трпи комплексе, да га деца лопова и превараната не подвргну подсмеху. Не може мимо друге деце, тешиш се. Такво је време. Није такво време, то је наш одабир и са тим треба да се суочимо. Мој син, кога више ни лекари не могу, од ујутро до увече, да избаце из моје собе у болници, никад није добио од мене оригинал најке. Да није било браће Кинеза, бос би ишао. Али, ето га ту, поред мене, поваздан. Питам се где су деца оних са оригинал најкама? Свако ко је мислио да ће своје нерешене унутрашње конфликте и недовољности решити куповином, опасно се преварио.

olja_ivanjicki_kosovski_boj_1
Оља Ивањицки, „Косовски бој“

Дакле, будимо задовољни у оном што јесмо и где јесмо. Уздржимо се од жеља које чак и нису наше, него су нам уметнуте у принудном браку са Западом и вратимо се философији и науцима предака. Да би се то догодило, онај примитивни слој у нашем народу, а има га у сваком народу, мора да се искључи из ланца одлучивања и вредновања, јер онај коме су очи веће од образа не сме да обликује судбину нације. Ако ми не искључимо из одлука њих, искључиће они нас и ту компромиса нема.

Нама, овој генерацији Срба, пало је да носимо ову епоху и терет којим нам је она осамарила. Неки други Срби су носили друге терете, у прошлости. Лепо је било љубити се на врху освојеног Кајмакчалана, али се требало на њега попети. Свако је свој крст носио, само нама тешко. Ако може историја да се заустави, да ми мало поживимо, а после нек се настави, па нек деца и унуци виде шта ће даље.  То ме подсећа на оне бљутаве народњаке из седамдесетих – „Само једном се живи“. Не. Живи се увек, само не живимо увек ми. Али, ако постојање једног рода, једне нације, доведемо до индивидуалистичког апсурда, можда су народњаци у праву. Живи се док ја живим. Ако мене изда потенција, секс постаје бесмислен за цео свет – то је философија модерног доба. Тамо где мене нема, као центра Универзума, нема никавог значаја.

Парложимо гробља и њиве, продајемо дедовину за ауто, немамо појма ни где су нам, ни шта раде наша деца у оригинал најкама. Ако и нисмо стигли да одемо на задушнице старима, опет се у кући затекло мало фарбе за косу, да госпођа не иде за израском, мало пара да се плате кабловска и интернет, да нам родољубље не ослаби услед мањка телекомуникационих средстава. Данас деца имају више телефона по џеповима, него што својих предака могу да наброје. А ми, мртви-‘ладни. Надмоћни над ситуацијом. Више тона длака Срби и Српкиње данас са себе депилују, него што тона индустријске робе произведемо. Нема везе, мора се у корак с временом. Шта ће Европа мислити о нама чупавима?

Давно, средином Осамдесетих, ишао сам на прегледе за војну школу. ЕКГ, старински, на вакуум гумице, неће на балканске чупаве груди, па нас сестре обрију да накаче сокоћало. Дођем кући, деда види обријане груди и оде у купатило. Чујем – први пут у животу – мој Милан, тврд к’о стена, укће. Мисли да је негде са мном погрешио, кад бријем груди. Једва му некако објасних. Дух епохе му није ни на памет пао.

Са теретом који носимо, а мали није, морају да се боре и бориће се само најбољи. Народ каже: шиба се коњ који вуче. Тај коњ, наравно, вуче и за оног другог. Нема ту правде, али само тако кола иду. Ви, који осећате, не родољубље, не овај модерни, кужни српски патриотизам, заснован на сликама и представама које се никад и нигде нису догодиле, већ осећате додир божје руке, оно што народ каже – послање, који сте ту не зато што желите, већ зато што јесте, на вама је све. Од послања не треба бежати, оно је дато да се користи. Карађорђе и Милош су имали послање, а не главне одборе и партијске програме.

dragomir-glisic-posmatranje-neprijateljskih-polozaja
Драгомир Глишић, „Посматрање непријатељских положаја преко нишана“, Први светски рат

Ипак, ако осећате додир судбине, ако вам крв није спора, борите се за то послање, за тај позив судбине. Будимо или хероји, или мученици. Између тога не почива нирвана, нити неки душевни мир, него просечност. Коме просечност треба, нека је тражи. Лична жртва и лични ризик се подразумевају, јер људи не следе идеале, него друге људе. Ако се неком од вас посрећи, па уради нешто за Србе и Србију, знајте и ово: увлачиће вам се у дупе, кумоваће с вама, у уста ће вас љубити. Ако крене наопако, сви порази ће бити само ваши, а није немогуће да ће вас и неким новим Турцима дати да вас секу, јер ће кроз вас мрзети и сва своја понижења која су доживели да би вајдили. Али, и то спада у послање. Ко има послање, тај на Цвети окреће магаре према Јерусалиму, а не контра. Ко послање не осећа, кога божја рука није додирнула, тај и магарету на ноге најке ставља.

Гледам, од дуга времена, неку серију, Викинзи се зове. Онако, осредња, са симпатичним моментима. У неком тренутку, Викинзи поколебани беже са зидина Париза, а њихов вођа, Бјорн, стоји и мачем им показују на зидине и каже: „Валхала (место где храбри живе вечно) је у оном правцу“.

Живот нас је, на Србе мислим, не више на Викинге, довео до ове тачке где смо сада. Имамо две могућности (све остале су проналасци теоретичара), а то су победа, или пораз, а у пакету с поразом иде и рђава бесконачност. Што би рекао велики Марко Антоније, талентовани римски генерал, кад не знаш шта да радиш у бици, кад не знаш ни шта се у ствари дешава – пређи у напад. То је и дух српског народа. Још као деца, сви хоћемо да будемо центарфори, док фудбал играмо.

Србији данас треба једна жртва, једна истински посвећена природа, херој или мученик, да преокрене све. Ми смо сити партијских лупетања, паланачке политике, која скрива примитивни нагон за пљачком, сити смо медија, али немамо узор. Жељни смо биологије, алфа примерака, племенских, а не партијских вођа. Ми чезнемо за великом судбином, за победом, ми имамо, дубоко испод свог овог бола који трпимо, расне нагоне за славом и јуначком смрћу. Али, и те победе, и те нагоне у нама не могу да изазову никоговићи који ни свећицу на ауту не би знали да промене. То могу само истинске, расне особе, без слугерањских порива у себи. Ако и могу да замислим Милоша како клечи пред султаном, не могу да замислим да од срца то ради, зато што му је душа ропска. Ове данас могу, иде ми од руке да их тако замишљам.

Према томе, хајде да волимо отаџбину и у поразу и да тај пораз примимо на себе, лагодно и без тескобе. Сад је можда и најбољи тренутак за данас живе Србе, бар оне добре међу њима, да заблистају и да преокрену судбину.

uros-predic-sveti_georgije_1930
Урош Предић, „Свети Георгије убија ажадаху“
Датум:
FacebookTwitterGoogle+LinkedInEmail

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

© Степановићево 2011 | Сва права задржана | Дизајн и развој - Новица Контић