Прљаве руке

Прљаве руке

Тридесет и шест је година како се Тито преселио у Вечна ловишта, а кварат је века како не постоји социјализам, а још мање комунизам у Србији као друштвено-економска формација. Не постоје чак ни знатније левичарске странке и политичке групације. Борба против комунизма, међутим, још увек траје. То није зато што се још има шта побеђивати, него зато што се може побеђивати без праве борбе.

Док се против црвендаћа могло борити, данашњи антикомунисти су колекционисали станове, кредите, разне фондове, значке „примеран војник“, а кад се испоставило да је све то пресушило, онда су се окренули и свима почели да помињу нану комунистичку. Сем себи. Они су увек били против, али нису хтели да кажу,  јер тада није имало шансу да успе. Ако тад борба против комунизма није имала шансу да успе, какву шансу има данас, кад се боре против магле? Одличну, успева. Исто као што у каратеу најбоље успевају кате, јер бијеш замишљеног противника. Ту још нико палац угануо није, камо ли нешто друго. То је прича о српским антикомунистима: кад су имали против кога да се боре, нису смели, сад смеју, али немају против кога. Жалостан људски материјал.

То, међутим, и није толико страшно, нити важно. Сви су постали десниачри, сви су прочитали „Књигу о Милутину“ и још пар популарних памфлета (које су, од реда) писали бивши оберкомунисти, шатро покајници и навукли се на причу о комунизму као највећем злу које је наишло на српски народ и које га је, је ли, сатрло. Толико плитке мисли, колико је плитка ова анттикомунистичка, никад у нашем народу није било. Пароле, флоскуле, милион пута поновљене тривијалности…

Да комунизам има узрок, да није на ледини никао, да се црвендаћима није само посрећило, то су антикомунисти сасвим превидели. Да је неко претходно зло родило комунизам, пре него што је он родио своје зло, мисао је која је прошла кроз главу веома, веома малом броју антикомуниста и то је онај најбољи део међу њима. Готово нико није покушао да допре до узрока, до корена појаве, већ се она, да би се задовољили идеолошки обрасци антикомунизма, изместила у времену на период од доласка комуниста на власт. Опет се, као што се то Србима увек збива, идеологија надгорњила животу.

Овде су, из корена, замењени узрок и последица, односно дијагноза, која се тиче појаве комунизма, није правилно постављена и сви каснији лекови су само симптоматски. У нашем случају, уобичајени, јер се друштвеним питањима вишег ранга ионако баве будалчине, које само понављају фразе из новина и још верују да су их оне саме смислиле.

Србима се, јер су отровани идеологијама, стално мора изнова понављати, да би им у тврде главе ушло: нема комунизма пре грађанског друштва. Процеси грађанизације Срба, отворени средином 19. века, од првих устава, створили су хранљиву подлогу за развој свих грађанских идеологија и само је било питање времена кад ће се, међу њима, појавити и комунизам. Ни један народ, који је пошао тим путем, није избегао комунистичке идеологије. Нису сви имали комунизам као систем, истина, али нема земље која га није имала као идеологију. У Немачкој је комунистичка револуција изведена, неуспешно, две деценије пре него у Србији, а у Француској чак више још и много раније.

Наше сомнабулне представе о томе како се појавила групица неваљалих калфица на руским тенковима и преузела власт је тако плитак захват проблема, да према њему и дубина клозетске шоље изгледа као Маршалска раселина у Тихом океану.

bg-oslobodjenje
Народ на руским тенковима; Београд, октобра 1944. године

Оно што, мени лично, највише смрди код антикомуниста и што оцењујем као њихов непроцењив допринос будућем разбијању српског националног корпуса, је то што хоће да, прогањајући комунизам, сачувају његову највећу тековину – распадајуће грађанско друштво. Они су данас, ти антикомунисти и десничари, знали или не знали, заправо највећи промотери комунистичких вредности: волунтаризма, плитког, идеолошког мишљења, искључивости и даље грађанизације. Огромну штету производе и још мисле да нас тако спасавају.

Комунистички процеси у једном друштву ће постојати све док је оно грађанско, било комуниста, или не, као организоване политичке снаге. Пошто плитким антикомунистима ово у главу не улази, ући ће им на неки други отвор, кад за то дође време. За сад, у гузицу им се ушуњао неолиберализам, за који су оптирали бежећи од комунизма, а сад, кукавички, као што су радили и под комунистима, одричу своју одговорност за то. Нису они хтели „овакав“ капитализам, него неки други, бољи. Коњи једни, нема другог капитализма! Тај други, бољи, постојао је само у вашим главама и у вашим јефтиним памфлетима. Ово је онај који је био на понуди, будале неопеване. Ни то нисте видели. И опет сте најпaмeтнији. Опет све знате. Где год сте могли да погрешите, погрешили сте и опет би да нешто објасните. Бежећи од комунистичке грађанштине, оптирали сте за западњачку грађанштину, а сад, кад сте видели да су комунисти мале маце за НАТО и ЕУ, сад би сте неки српски капитализам, национални, неки наш топли, смрдљиви капитализам, са нацијом у средишту. Нема, идиоти, капитализма са нацијом у средишту, него са профитом. Буквар у шаке, игноранти, научите нешто, па тек онда причајте.

Тешко вам је да признате да према Клинтону и Хавијеру Солани, да остале не помињем, Тито изгледа као сушти хуманиста, јер све што је побио за 35 година, неће досећи петину жртава осиромашеног уранијума. А ви сте нас, у својој ароганцији и идеолошком слепилу, ка западним демократијама гурали. Имајте макар мало дигнитета, макар мало части, да признате то и да се извините овом јадном народу. И заћутите, кад не знате.

Борба, која се никад није десила, а која би једина имала смисла, је борба између Србина и грађанина, а она је задоцнела, јер би, данас, морала да се води унутрашње-психолошки, унутар свакога од нас. Поприште више није политичко, већ психолошко. Ми каснимо много и кобно.

Јуче један доказује, на Фејсбуку да је Југославија била зло за српски народ. Оно што je Мишић видео 1918., српска будала види 2016. Век прође док идиоту буде јасно оно што је било јасно паметном пре сто година. Тако се кроз историју не може. И Енглезу, ако је будала, а ја верујем да их тамо има колико и овде, све касни и сви процеси су му као успорен снимак, али он има елиту која капира и која га води, а не пита га ништа јер, кад би га питала, пропала би Енглеска пре петсто година. Наша рак-рана је то што свака будалчина може да заузме место у јавном простору и да прича своју причу. Идиоту у политици не сме да буде места, таман колико идиоту не бисте дали да повезује електричне каблове, да не погине, кад не зна.

Комунизам је, дакле, последица, а не узрок. Он је, наравно, производио своје последице, кад се једном устоличио, али те последице су већ на измаку. Оно што је пренео у будућност није владавина радничке класе, историјски и дијалектички материјализам, па чак ни икону своју, друштвено власништво, већ је пренео само свој узрок – грађанизацију, јер узрок делује и даље, а највише зато што га нисмо ни приметили, вођени појавностима. Пребројавају се, тридесет година, жртве комунизма, као крунски доказ да су црвени били неваљали момци. Спочитава им се – а то је тек глупост – атеизам. Атеизам није систем, то је лична одлука свакога од нас и немојмо то да приписујемо систему. Атеиста је увек само један човек, не постоји атеистички народ. Кретени ни то нису приметили. Нашим антикомунситима је промакло, а то је толико крупно да је заиста тешко да ти промакне, да не убијају комунисти, него историја, од кад је света и века. Нема бесконфликтних друштава. Нема Дизниленда у стварности.

Најопаснија појава у Космосу је кад глуп почне да мисли, јер су онда сви закључци брзи, једнострани и сви су подупрти неописивом буком, јер глупак мисли да је галама аргумент. Што је јутрос смислио, одмах на звучнике од хиљаду вати пушта. Не сумња у своје истине, које нису ни плод размишљања, већ глупачког откровења. Зато у свим идеолозима, будалама и душевним болесницима има нечег месијанског, а никада сувог, разумног и чињеничног.

tito-i-pioniri
Тито са пионирима

Даље: частан човек јури непријатеље, фуњара само мртве непријатеље. Пар оних опскурних постхумних суђења Титу, или покушаји да се избаци из Куће цвећа, нису изведени од стране његових, Титових жртава, Голооточана или других мученика, већ од стране бивших Титивих пионира, разочараних комитетлија и групице кловнова, која пуни јавни живот.

Пацов, кажу, трећину живота проведе у чишћењу крзна; Србин толико проведе разговарајући о политици, с тим што пацов ради бар нешто корисно. Од десет Срба, који балаве о политици као коза на слан тучак, деветорица не би умела да кажу шта је грађанско друштво, иако га ишту; не познају разлику између установе и институција, на пример, али ишту независност институција; немају појма да  комунизам спада у корпус идеологија грађанског друштва, баш као и њихов национализам. Не знају они да национализам, као идеологија, може да буде само грађански, што ће рећи – аутодеструктиван када се примењује на своју нацију. Али – уместо да се потроше на литературу, да одвоје време да науче, па да онда серуцкају – лакше им је да бацају пароле и буче.

Антикомунизам је оптерећен толиким противуречностима и мањкавостима, да је, пре свега, неефикасан, нетачан и непотребан. Ратује против леша, оптужује леш за аморалност, не увиђајући да је и сопствена позиција – позиција борца који ништа не ризикује, једнако аморална, одриче комунизму узроке, и то зато што узроци комунизма допиру баш у оно доба и оне околности које антикомунисти проглашавају за златно доба Срба и Србије, па тако, одрицањем узрока штите своју идеолошку потку на рачун чињеница и истине. Знају и они то.

Да сам у могућности, као што нисам, волео бих да антикомунстима у Србији и свим српским десничарима од заната, чак и оном њиховом другом ешалону, оним пијандурама и лумпеннационалистима, који мисле да је истетовирати грб и окачити крстачу око врата исто што бити Србин и православац, понудим кућице по Дедињу, директорска места, уносне хонораре за израду плавичасте магле и тананих нити, па да видим да ли се не би понашали исто као комунисти? Па њихови родитељи нису умели да од комуниста одбију далеко мање дарове. За проширење су вам, за стипендије, десничари моји, родитељи славе престајали да славе. Не лажите овај народ да су вас комунисти застрашивали, већ признајте: корумпирали су вас. Застрашили су десетине хиљада, али су милионе вас купили.

Мој лични биланс, као и биланс моје породице с комунистима је овакав: и по очевој, и по мајчиној страни, ми смо с брда сишли давно пре Другог светског рата, тако да им не дугујемо урбанизацију породице. Не знам шта је и како је мајчина породица штетовала под црвенима, али у очевој је чист кал један хотел, са кућом. Данас је, на том месту, подигнут први паркинг у Брусу. Отац и ја смо одлучили да не поднесемо захтев за реституцију, јер се једна неправда не може решити другом неправдом, односно данас би неко, ко је ни крив, ни дужан, морао да плати цех отимачине коју није починио. Одрастали смо на својој имовини, односно имовини предака и једино што смо вајдили је бесплатно школовање и, наравно, уживали смо бесплатно здравствено осигурање. На море никад нисам отишао преко школе, ни ужину нисам џабе добио никад. Ми смо, некако, живели поред комунизма, а не за или против њега. Ни отац, ни мајка нису били „чланови“, а ја сам се, с тешком муком извлачио и извукао да ни у војној школи не будем „друг члан“.

СПС и данас поседује архив СКЈ. Сваком антикомунисти нудим следеће: одемо до архива, наоружани новчаницом од сто евра и прочепркамо по биографијама предака, па и по својим. Сву лову носи онај кога у архиву не нађемо. Поштено. Можемо – још постоје и ти архиви – да прегледамо разне Титове фондове, стипендије, подељене станове, нарочито оне кадровске… Ваша нечиста савест се још налази у папирима.

Српски народ, захваљујући томе што слуша шарлатане у јавном простору, видовњаке, теоретичаре завере, апокалиптичаре, антикомунисте, псеудоисторичаре и трећеокаше, не може чак ни да идентификује почетак свог пада, ни дотле још нисмо дошли, а камоли до идеје како да се спасавамо.

thumb-1920

Датум:
FacebookTwitterGoogle+LinkedInEmail

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

© Степановићево 2011 | Сва права задржана | Дизајн и развој - Новица Контић