Медијска испаша

Медијска испаша

Одбацујући, као модерни (а нарочито као постмодерни) људи биологију као основ људске егзистенције и поверовавши да се природни закони могу силовати по потреби и мери демократије и опште једнакости, дочекали смо, у јесење дане грађанског друштва, да нам се природа и биологија сурово свете и то баш кроз онај систем који их је одбацио. Наравно, у изопаченом друштву, у умирућој демократији, чију смрт поправљачи света мисле да могу да одложе, освета биологије има сасвим фарсичан смисао: биолошка инфериорност се уздигла на ниво грађанске већине, која тиранише, у име своје инфериорности, читаво друштво. Конзумент, тај љигави демијург грађанштине, прешао је са потрошње добара на потрошњу медијских производа, односно померио се од хлеба ка играма, што је крајња консеквенца позне демократије. Сан књишких мољаца да ће, помоћу просветитељских метода[1], извести преобратни процес, те ће, подизањем свести у оном делу популације који није способан да разуме ништа изнад нивоа „Задруге„, или „Парова„, од конзумената направити стоике. Наравно да од тога нема ништа и неће се десити.

Експериментална психологија је, много ефикасније од просветитељства и рационализма, обликовала јавно мњење, открила његове стварне потребе и жеље и то у складу са биолошким разликама, а не игноришући их у име апстрактне правичности и једнакости. Исто то је урадила и експериментална социологија, која је овладала друштвеном акцијом за потребе политичког система, очистивши, при том, ту акцију од свих вредносних или моралних момената и подређујући је сувом позитивизму и функционализму.

Експерименти, који су рађени током Вијетнамског рата, на ратним заробљеницима обе стране[2], открили су да свака људска група, по ма ком критеријуму буде састављена, критично зависи од вођства, односно од оних 5% унутар људске врсте који мисле апстрактно и имају смисла за хумор, што је предуслов да уопште буду лидери. Ако се наруши лидерска структура, односно ако се из групе издвоји 5% алфа примерака, група постаје пихтијаста и са њом се може радити шта се хоће.[3]

Уз ово, треба поменути и резултате биологије као науке: откриће да одређен надражај изазива лучење хормона, пре свега ендорфина и серотонина, те да ти хормони утичу на стварање онога што ми зовемо навикама, далеко је надмашен експеримент са Павловљевим псом. Ако неко, дакле, одгледа неки риалити, или неку другу опачину и нађе себе у томе (а велика већина нађе), сутра ће му се, у исто доба, хормонална слика изменити, односно  тражиће му се да бљувотину одгледа поново.[4]

Сваки социјални слој[5] има своје потребе, домете и своја ограничења. Иако демократија формално, преко концепта једнакости, „пегла“ разлике између слојева, она не може тиме и да их укине, али може сасвим добро да се игра њима и да их користи за потребе пропаганде и изборног процеса. Релативно велико сиромаштво у етернално транзиционој Србији, највећи број становника гура у ниже слојеве и, иако немам одговарајуће податке (питам се има ли их уопште), могу да претпоставим да се 2/3 становника Србије налази у доњем и доњем-средњем слоју. У вишем-средњем се налази можда двадесетак процената, док виши слојеви, који обухватају добитнике политичког система, њихове слуге и нешто спортиста и добитника на ЛОТО-у, броји до петнаестак посто. У слуге убрајам комплетну државну управу, укључјући војску и полицију.[6]

Медијске помије су намењене првенствено доњим и доњим-средњим слојевима, али на њих нису имуне ни слуге елите, па ни делови елите[7],  јер су простота и вредносни релативизам и створили више слојеве у Србији. Некада је врло тешко разликовати политику, државну управу и естраду. На медијске бљувотине нису остали отпорни ни образованији слојеви, јер образовање не почива на изузетности личности, већ на једном делу изузетности, односно на дупету, које школу завршава, а да се ни не дотакне вредносног система. Другим речима, и факултетлија може да буде потрошач „Фарме“, или „Задруге“, јер је претпоставка за ову врсту конзумеризма недостатак вредности, а не ниво образовања.

Једино ко не подлеже тој чаролији су алфе (оних 5%) и конзервативни конзумеристи, односно они који радије бирају хлеба, него игара, а ту друштвену групу[8] чине, по мом мишљењу, махом Другосрбијанци, који су имуни на „Задругу“, али нису на лову, ствари и, нарочито, статусне симболе.

„Стара дама опет пропушта вести“, рад базиран на слици Николаса Маса из XVII века. Непознат аутор.

За доње слојеве, до нивоа доњи-средњи, патриотизам је обавезан. Вулгарни патриотизам. Сиромашни и слабо образовани[9] су, свуда, извор патриотизма. Виши слојеви су, махом, космополитски оријентисани, али се играју патриотизмом сиротиње, нарочито кад се примакну ратови и несреће. Велико је питање, на које одговора нема, бар не доброг, да ли је сиротиња заиста патриотски оријентисана, или само о себи има такво мишљење. Лично сматрам да су нижи слојеви способни за неку врсту вулгарног патриотизма, чудне мешавине љубави према отаџбини, према естради и политичким вођама, које су све друго, само нису родољуби. Једна збрка је у питању, или једно самопсихолошко неразумевање код ових слојева.

Било како било, нижи слојеви се ионако ништа не питају и нико их не ферма (иначе не би били нижи), али их, једном у две-три године власт нешто пита и уважи их. То је онда кад се примакну избори и кад се политичари растрче по свињцима и кокошарницима. Има ли веће среће за некога кога ни деца не поштују, јер не може да им испуни конзументске жеље које им рађа телевизија, него да га власт (‘еј, власт!) пита шта он мисли: ко треба да влада? Будући да у тим слојевима апстрактно мишљење није на великој цени, врло је вероватно да ће одговор бити линеаран: треба да влада онај ко ме и пита – дакле, онај ко је на власти.

Наравно, и најнижи слојеви би, без медијског заглупљивања, изградили некакво аутономно мишљење, али им се то не сме дозволити. Држе се под баражном ватром медија и хране са најгорим отровима и то само из једног разлога: у њима се види само бирачко тело и ништа више. Он, тај дроња, сиромах, више није ни брат Србин, ни комшија, ни рођак, он је само бирач[10]. Као бирач, он мора бити „у форми“, схватити тај појам као облик, или као добру утренираност. За таквога одмора нема, јер и најбољи фудбалер уме да закаже, ако није у свакодневном тренингу, те тако и бирач.

За несрећу, осим великих медија, постоји и Интернет и пад цене електронске опреме и провајдерских услуга, омогућио је и доњим слојевима да се служе мрежом. Пошто је Интернет, у суштини, далеко демократичнији од било које власти у било којој земљи[11], начелно је побуњенички, помало анархистичан и са далеко већим спектром идеја (од којих је већина суманута, али су ту), мора се спречити да колеба бираче. Другим речима, велики медији су добили конкуренцију са којом не могу да изађу на крај без помоћи власти.

Два су озбиљна пројекта која имају задатак да држе бираче у форми: један је шарлатанизација, односно обесмишљавање сваког мериторног разговора у друштву, а други је планско увећавање лажно-патриотских садржаја на мрежи од стране саме власти.

Шарлатанизација је слуђивање слабо писмених и сирмашних езотеријом, тајним друштвима, теоријама завере, равноземљашким причама, деретићевским и осталим квазинаучним теоријама и сличним будалаштинама. Рационално мишљење мора да остане далеко од конзумента медија.

Како ми знамо да су ово будалаштине? Врло једноставно: када би све ове глупости биле ишта више од пројекта власти и служби, промотери ових идиотија се не би скидали са великих медија. Зашто, дакле, на РТС-у, или ПИНК-у немате ревизионисте, езотеричаре, теоретичаре завера? Велики медији разарају људе ријалитијима, сталним ванредним конференцијама за медије и политикантством. Задатак шарлатана је да овладају интернет простором, јер је мејнстрим већ покривен.

Са друге стране, потпуно сам уверен да власт, на пирамидалној основи, на нету производи квазипатриотске фејсбук групе и странице, сајтове и блогове. Не прође дан или два, да не приметим неки нови „патриотски“ сајт, или неку групу, која прво радиклано критикује власт, а онда, из чиста мира, почиње да „пегла“ коалицију са Харадинајем.

За обичног човека, који није верзиран у овим стварима, овакве ствари су неприметне. Он верује на основу прокламације. Неко се огласи као патриота, и сиромашан и неук трче према њему. Кад овај направи заокрет, они направе заједно с њим, ни не примећујући да се све променило. То је најдубља тајна успеха СНС-а, који је ниско стратификовано бирачко тело радикала, научено да следи вођу, јер је слабо способно да разуме идеје, превукао на подршку атлантистичкој политици партије, а да нико од тих следбеника није себи поставио питање ни сопственог патриотизма ни патриотизма вођа, јер је тај, слузави и љигави патриотизам нишчих, подразумевана категорија.

Поставићу овде једну потпуно произвољну визуализацију онога што ја мислим да се дешава у сфери шарлатанизације и Интернет патриотизма. Дакле, овде говорим о процесу, а не о бројкама.

Умишљено патриотско тело[12] (обележено црвеном бојом) лако потпада под чари шарлатанизације, јер нема ни вредносну, ни моралну, ни образовну баријеру према њој. То тело, ти слојеви, немају појма како се и по којој методологији раде научни радови, па им свака будалаштина пролази као „наука“. Они „верују“, „осећају“, „надају се“, „имају став“, али немају критички однос према медијским садржајима. С друге стране, сасвим је људски окривити, за своју социјалну и економску позицију, Американце, Билдерберг, К-300, ХААРП, Хрвате, Јупитеријанце и бечко-берлинску крађу историје[13]. У питању није ништа друго, до ли рационализација сопственог друштвеног положаја.

Другосрбијанци далеко мање подлежу чарима шарлатанизације и езотерији, јер су боље образовани и нешто богатији, тако да се мали број њих да преварити овим глупостима. Овог света, наивног и простог, има много више него другосрбијанаца, али сам сигуран (опет кажем: доказ немам и износим само своје виђење) да се, после примењене шарлатанизације, број трезвених патриота и број другосрбијанаца изједначава, иако је почетна предност била далеко на страни патриота. То и јесте смисао шарлатанизације: да нижи слојеви гласају против својих интереса, односно за оне који их, у друштвеном смислу, фиксирају.

Што се тиче производње патриотизма на нету, подозревам да је то, с обзиром на приличну умешност у подухвату, на себе прузела нека служба, мада није нужно да сви актери „патриотизације“ схватају у чему учествују. Углавном се ради о клинцима који се продају властодршцима за ситне паре, или гостовања у јутарњем програму неке телевизије, или за чланак у неком електронском медију.

Доњи и доњи-средњи слојеви се лако навлаче на патриотске приче, без икакве дистанце. Њима подвалити, дечија је игра. У Србији, свака бараба, која је довољно спремна да глуми патриотизам, увек нађе своје место у политици. Половина патриотских организација и декларисано патриотских појединаца[14], ради  за власт, а друга половина за странце, дакле опет за власт. То чак није тешко ни видети, али разумевање, па и на том нивоу, није широко заступљена ствар. Срби ударају као кленови, дакле не облећу око мамца, него одмах загризу. Такав нам је темперамент – увек бржи од мозга[15].

Ако хоћете да видите, или разумете ове процесе, само слушајте шта људи причају: јавни простор врви, али буквално врви, од безброј пута поновљених фраза. Као што пензионери, потрошачи мејнстрим медија, а не интернета, понављају фразе које су им у главу усађене, а они су, грешни, уверени да су сами до тих сазнања дошли, попут „он бар нешто ради“, „нико да каже: свака част Александру Вучићу“, „ипак је боље“ и слично. Тако жртве интернет медија понављају: „Нису Руси такви као Амери, они не подривају друге државе“, „украли су нам читву историју“, „забранили су нам да помињемо Јасеновац“ и остале глупости. Ипак, свако је уверен да је самостално дошао до закључка у истом тексту као остала браћа. Као своју слободу осећају право да понове оно што им медији кажу.

Колико је ту предрасуда, колико емоција, говоре и повремени тестови које бацам међу пријатеље на мрежама. Имам врло једноставно питање: како се технички краде нечија историја? Односе се сандуци, секу се руке које чувају историју, секу се језици да се предање не шири? Зовем их да дођу код мене и да украду само моју породичну историју, а не историју читавог једног народа, да би им показао да је прича о крађи потпуни апсурд. Оданде се не враћа ниједан технички одговор: само фразе да смо покрадени. Кад би лопови размишљали на нивоу начела, а не технике, крађе би нестале. Крађа, је увек и пре свега, техника. Овакве теме показују да је адреналин одлична замена за мозак. Уосталом, ни парамецијум нема мозак, па живи. Живот је старији од мишљења.

„Древна мапа“ равне Земље из 1960. године

Други одличан пример су равноземљаши. У корену њихове теорије је следеће: сви, али дословно сви професори физике, који су нас учили, или немају појма о физици, или сложно, без иједног изузетка, нису хтели да нам кажу праву истину, а знали су. Претпоставка је до те мере идиотска, да и не тражи посебно обарање, али пролази као брзи воз, јер се опет вера у нешто позиционира као мишљење. Они – мислим на присталице свакојаких будалаштина – и не примећују да су урађени по плану. Буђење, рецимо, српског национализма осамдесетих година прошлог века, изведено је као пројекат, да би се национализмом овладало од стране центара моћи, да не би прерастао у спонтан процес. Одједном, у пар година, објављују се књиге попут „Ножа“, или „Књиге о Милутину“, обе написане од бивших шампиона комунизма, Драшковића и Данка Поповића. Није било родољуба да напишу, него су морали комунисти? И, мало затим, кленови ударају као бесни: понављају читаве сегмете тих књига, као да је Библија у питању. Не примећују да су, одједном, у само пар година, постали Равногорци (да о томе ништа нису знали још, рецимо, 1985-те.), велики Срби, патриоти и слично. Урађени су као деца, али се и данас, тридесетак година касније, не досећају да су испали вране, већ мисле да су аутентично, свак сам са собом, дошли до истих закључака. Њихова деца понављју исте фразе, а да буквално немају појма о чему се ради. Обожавање Недића и Љотића је, такође, пројекат и то потпуно супротан бићу српског народа, али чврсто ослоњен на моралну и вредносну релативизацију, којој је подложан сваки грађанин и ни један истински родољуб.

Људи, дакле, верују да су, независно један од другог, сви, или већина, дошли у исто време, на исту замисао. Тога нема ни у бајкама, али има међу Србљем.

Зона шарлатанизације, онако како сам је представио, највише покрива сиромашне, губитнике и слабо образоване. Њима се може подвалити све и сигуран сам да се сами пројектанти лудила чуде како свака глупост брзо и лако пролази.

Интернет је први медиј у историји који је уважио будалу. Пун је усамљеника које нико уживо ни на кафу не позива, пун је неписмених и нишчих, који су, први пут у људској историји, добили прилику да нешто кажу у каквом-таквом јавном простору. Нема толике будале да се за ту прилику неће борити до смрти. Ако ту не лупета, нема где. То су тровачи смисла и сваке рационалне слике о свету, али су доминантни у виртуелном простору, јер су на њега и ограничени. Половина би их, у кафани, после две реченице, добила по лабрњи за исто оно што на нету просипају без мере и конца. Људска душа.

Из ове ситуације нема изласка у оквиру политичког и безбедносног система. Будала ће, као бирач или интернет ратник, до последњег даха бранити своје право да изабере, на изборима, пропаст и за себе, и за народ. Сиромашан ће гласати за богаташе, патриота за атлантисте и сви ће, и даље, мислити да су прваци родољубља и разумеваоци политике првог реда, те да само суровом игром судбине, курве старе, нису професори на Факултету политичких наука.

Онај ко мисли да, једног дана, овлада политичким процесима, или да бар утиче на њих, мораће да искључи инстинкте руље из својих планова. Руља се, од кад је света и века, контролише, с њом се не дебатује, нити јој се свест воздиже. Од та посла нема ништа и свако ко верује да са народом треба радити, јесте  или сањалица, или будала. Преокрет је могућ само ако се ропски инстинкти нижих слојева ограниче, односно ако се изгурају из процеса одлучивања. У супротном, ако нам гомила без мозга кроји судбину, рђаво ћемо се провести. То што неко наивно мисли да се народ не пита, не мања ствар. Народ се пита, али се претходно „уради“. Док се не уради, питања нема. Урађен, он заиста бира своју судбину, у складу са својим могућностима и својом памећу. Каква памет, таква и судбина.

[1] А баш су те методе и довеле до стварања конзумеризма.

[2] Саветујем да се прочита „Страховлада“ од Војина Димитријевића, јер су многи процеси, којима се данас обликују политички системи, настали на резултатима тих експеримената.

[3] Општа је повика, у савременом српском друштву, на лажне дипломе, на недостатак стручног кадра у власти и на појаву дунстера на сваком кораку. Таква ситуација, међутим, није случај, нити насумични избор гонича политичког система, већ је узрокована управо потребом да се спречи да оних 5% овладају било каквим друштвеним процесом. Дунстер није случајна појава, већ је нешто што се хоће и што је задатак.

То се најбоље види по томе што се и на супротној страни, на страни опонената власти (али не и систему) налазе исти такви мамлази и дунстери, као и у власти: историчари са дипломом машинске школе, или економског факултета, езотеричари и новинари са дипломом угоститељске школе и – да све буде луђе – баш они приговарају власти због дунстераја и призивају стручност. Непокренути покретачи.

[4] Приговор Жељка Митровића, власника ПИНК телевизије, да свако има даљинац и да може да одабере да ли ће нешто да гледа или не, сасвим је ваљан, уз опаску да је врста тако саздана да само 5% алфи може заиста да бира. Следбеништво не бира, оно добија.

[5] Модела социјалне стратификације има много, те ће се избор било ког показати као недовољан. Мени је најближи онај модел стратификације који дели друштво на шест слојева (доњи-доњи, доњи-горњи, доњи-средњи, горњи-средњи, доњи-виши и горњи-виши), те ће се следећи део текста заснивати на овом моделу.

[6] Било би једноставно када би се слојеви формирали само у односу на приходе, али то није тако. Полицајац нема велике приходе (мада му политички систем дозвољава да, док му је лојалан, своје приходе остварује и мимо плате), али има моћ, тако да га то измешта из средњег у виши слој. Исто важи и за ниво образовања – моћ, коју неко поседује, мења бар један ниво школовања.

[7] Мислим на политичку и финансијску, а не на стварну елиту.

[8] Која је једнако вредносно проблематична, само што од живота тражи лову и добра, а не шоу.

[9] Некада је тешко видети шта је узрок, а шта последица; да ли су неки сиромашни и слабо образовани услед биолошких ограничења, или су социјална ограничења довела до осталих недовољности. Некада је друштво било проходније, није један доктор наука напустио чобански занат да би интелектуалац постао, али је данас друштво затворено, залеђено у некој врсти кастинског система, те и друштвене слојеве треба схватити, за разлику од претходног доба, као релативно сталне категорије.

[10] Полуидиотизована српска опозиција често помиње како ће укинути ријалитије у Србији и тиме себи одсеца и оно мало сиротиње, које би гласало за њу. Не схватају да се свест сиротиње и неписмених контролише, а не поправља.

[11] Што не значи да није у служби глобалне демократије, односно да је манипулативан.

[12] Умишљено, јер не постоји справа за мерење родољубља. У основи, ово је сиромашније, слабије образовано тело, које верује да је патриотско, иако гледа „Задругу“, што је у оштрој опреци са сваким патриотизмом.

[13] Кад слушате ошамућене присталице, рецимо, теорије да је нама покрадена историја, прво што вам падне на памет је да би, да се крађа није десила, екипа полуписмеих бранилаца теорије, поваздан седела и читала то украдено благо. У стварности, та екипа не чита ни поднаслове у новинама, само наслове.

[14] Да имамо мало, само мало критичке дистанце према ономе што нам игра испред очију, схватили бисмо макар да свако ко себе декларише као патриоту, то нужно не може бити. Поштен човек никад себе не би квалификовао као поштењачину, то раде само лопови.

[15] Моја кума, Рускиња из Новосибиркса, која је овде већ четврт века, била је веома изненађена српском емотивношћу и темпераментом. „Ми смо хладни у односу на вас“, често је говорила. Интересантно је да је наш доживљај Руса сасвим супротан осећању моје куме. То је вероватно због тога што и ту пројектујемо своје жеље и љубави, без укључивања мозга.

Насловна фотографија: „Men watching tv in a Caravaggio painting“, непознати артиста.

Извор : http://milanmilenkovic.com/2017/09/20/medijska-ispasa/

FacebookTwitterGoogle+LinkedInEmail

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

© Степановићево 2011 | Сва права задржана | Дизајн и развој - Новица Контић