Медији и постдемократска епоха

Немања Рајак: Медији и постдемократска епоха

Живимо у времену свепрожимајуће пропаганде, манипулације и дезинформације. Потреба за излазом, за алтернативом, није никада била већа. Прожети осећајем немоћи, народи се трансформишу у пуку гомилу не примећујћи свесну манипулацију која се над њима врши. Полако губе своја основна права загледани у обиље дезинформација које су системски произведене у циљу одржања организованог хаоса владајућег система.

Западни свет у модерну епоху увела су три епохална открића – штампарство, барут и компас. Преименовано у данашњи контекст – пропаганда (манипулација свешћу), „хуманитарне” инвазије (колонизација) и глобализација – све у циљу тоталитарне владавине остатком света. Гутенбергова штампарска преса је започела рационализацију међуљудске комуникације, тежећи ка истини као свом врховном идеалу. Гледајући из садашње перспективе, идеал је нестао, али је остала технологија пресе. Временом је сваки аспекат западне културе бивао обликован технологијом штампе, која је одвојила човека од традиционалне културне матрице, показујући му како да слаже појединца преко појединца у масовном груписању националне и индустријске моћи. Производ тога је Гутенбергов човек, лишен истине, заробљен у технологији пресе, из које не може побећи, али се за слободу може изборити.

Преса је услед напретка технологије замењена другим средствима исте сврхе. Модерно медијатизовано друштво не познаје толико речи, колико слику. Систем ефекта камере, у којем оно што није снимљено камером није се ни догодило, обликује нашу реалност. Из такве форме избија једино спектакл. Он је видљив јер на најбољи начин симулира реалност. Ствара слику која обликује медијску поруку, а информација се прилагођава датом визуелном догађају. Дати моменат спектакла постаје једино битан, без памћења, без будућности.

Спектакл је симулација која више није „представа неке територије, неког референцијалног бића, неке супстанце. Она је производња, помоћу модела, нечег стварног без порекла и стварности; нечег надстварног.” Губи се разлика истинитог и лажног, стварног и имагинарног, а у томе лежи дискурс власти, у масовној симулацији пропаганде новог доба. Њена основа почива на информацији, бази целокупног поступка потчињавања. Знање и комуникација нису више смисао информација, које, благо речено, више и немају смисао него број. Моћ лежи у неограниченом гомилању информација у медијима и симулацији дијалога као наставку деструкције друштвених односа.То је стратегија манипулације која гуши човекову слободу на један нов начин и намеће друштвено пожељно и политички коректно понашање и мишљење.

Масовни медији у форми спектакла умањили су значај разликовања између истинитог и лажног, што омогућава да иза оног лажног постоји читава пропагандна организација која настоји да потисне оно истинито у циљу ширења свог погледа на свет. Технике пропаганде заснивају се на узбуркавању осећања, стварању предрасуда, обликовању стереотипа и узнемиравању групне свести. Коришћење демагошких фраза јесте начин на који се преобликују системи вредности друштава којима је та порука намењена. Политичка коректност је одличан пример овакве пропагандне фразеологије која је праћена још једном техником – стигматизацијом. Свако ко се не слаже са пропагандном поруком добија етикету непријатеља уз помоћ које се дехуманизује и лакше одстрањује. Супротност мишљења је одличан локатор основног објекта пропаганде – тоталног непријатеља.

Савремени масовни медији имају кључну улогу у одређивању подобних и неподобних. Новине, радио, телевизија и интернет су форме масовних медија чијим каналима се преносе пропагандне поруке. Они имају директан контакт са појединцима на које директно утичу. Зато можемо рећи да основни оквири у којима се крећу пропагандисти јесу медијски.

Романтична утопија демократије није се догодила. Народ је на јавну сцену стигао као гомила – по речима Густава ле Бона. Његова књига Психологија гомиле појаснила је да појединац не само да неће добити оно чему се надао – слободу – него ће бити поробљен новим нитима „меког насиља”. Народ је желео да буде слободан, а уместо тога додељена му је улога грађанина у контролисаном друштву. Идеал демократије губи своју душу, а са тим и народ губи душу своју. „Оно више није ништа до јато изолованих појединаца и постаје оно што беше у свом зачетку: једна гомила… Искорачити из варварства у цивилизацију идући за једним сном, а потом, чим је тај сан изгубио своју моћ, клонути и изумрети – то је круг живота једног народа” – овим речима Ле Бон завршава своју књигу, објашњавајући пролазност и илузију демократије каква је била понуђена. Човек који је разумео демократију као пуку надградњу манипулативном систему иза којег треба да влада олигархија био је Едвард Бернајс, отац ПР-а, познат и по томе што је био Фројдов сестрић. Он је у народу видео гомилу, и са тим на уму је и тумачио демократске процесе. Сматрао је да гомилом треба да влада просвећени комитет који се служи пропагандом како би усмеравао масе у пожљеном смеру. То је једини избор ако друштво жели бити „демократско”. Употребио је манипулацију и пропаганду као легитимна средства власти. Тумачио је систем као организовани хаос којим природно треба да управља невидљива влада, користећи се меким полугама власти.

Доба модерне демократије и фетишизација појма слободе нису донели крај пропаганде и истинску слободу мишљења, већ су је истински усавршили и претворили у огромну машинерију за манипулацију, која више није пуко политичка него свеобухватна – насељава сваку пору друштва. У рату информацијама дошло је до маргинализације слободе мишљења, дијалога, било какве размене идеја које не спадају у вредносни мејнстрим. Обезбеђена је тотална контрола токова информација, јер више се не ради о споља наметаној манипулацији – ово је већ веома добро вођена тоталитарна култура која има за циљ да производи покорност. У таквој демократији слобода медија је пуки мит. Информисање грађана како би они донели своју мислећу одлуку не постоји, њихова улога је дезинформација, збуњивање, развлачење пажње и усмеравање ка системски пожељном мишљењу. Четврти стуб демократије личи на оне давно заборављене и распаднуте античке грађевине чије се сврхе нико више не може сетити.

Ноам Чомски је у свом интелектуалном раду објаснио прелазак демократије – с владања на манипулисање. Обична дефиниција демократије заснива се на концепту по којем демократско друштво на смислен начин учествује у решавању властитих послова, а средства информисања су отворена и слободна. Развија се идеал одлучивања целокупне заједнице, као и једнакости права у учествовању. Таква ортодоксија остала је на нивоу уџбеника, а реална алтернатива јесте тотална контрола маса под велом демократије, коју бисмо заиста могли дефинисати као политички облик диктатуре новца.Тиме уочавамо Манхајмову демократску реалност у којој је богатство кључно мерило, а политичком демократијом управља олигархија која има задатак да усмерава масе у пожељном смеру.

Откривањем медијских средстава којима се може кротити и усмеравати енергија маса елите никада неће оставити то оружје, а демократија се стално испражњава од основног смисла. Њени принципи, слободе, њене привлачности постаће – средства манипулације.

Технологија владања задржава демократску методу, спрегом власти и гласача. Политичари су ту да стичу гласове и симулирају избор. Представа без њих не би могла да се одржи, наравно уз обавезан народ, са јасно одређеном улогом посматрача. У таквом времену, кованица владавина народа, подлеже техникама које веома брзо делују на државне структуре и слободу избора народа своде на одабир лица са постера која ће њима владати. Покорност се јавља у избору, и ту очекивања промене престају.

Подрива се демократија и тежи стварању нове олигархије. У таквом друштву, демократија може бити само привид. Чак и у овом тренутку, претпоставке таквог стања ствари можемо видети у пропаганди. Када је реч о државној пропаганди, ту више нема ни говора о демократији. Побеђује она страна чија је пропаганда највише техничка, највештија и најинтензивнија, и која на основу тога добија највише гласова. Технике пропаганде рибаре људским душама и омогућавају функционисање поретка прерушених диктатура који се и даље зове демократски. Илузија се одржава интензивнијим убеђивањем. У такозваним демократијама, пропаганда мора бити све интензивнија да би доминирала над ривалима. Тако постаје све подмуклија.

Ритуализација демократије уводи нас у епоху постдемократије, у којој ауторитарни режими власти постају све популарнији и пожељнији. Потребу за слободом, симулакрум демократије не може да задовољи. Повећана несигурност појединца, системска криза, разарање институција и медијско гушење слободе, доводе до перманентне нестабилности. Унутар таквог система поларизација друштва и заоштравање односа између различитих друштвених група све су видљивији. Историја поново ступа на сцену и њени гоничи повлаче се у своје рупе из којих су у једном трентуку пропагирали њен просвећен крај. Враћање на старо, доноси ново, крваво и турбулетно време које гомила прилепљена за мале екране, опчињена демократијом, не може да види.

Литература.

  1. Маршал Меклуан, Електронски медији и крај културе писмености, прев. Милош Трифуновић, Карпос, Лозница 2012.
  2. Франсис Бал, Моћ медија, прев. Изабела Никодијевић, Clio, Београд 1997.
  1. Жан Бодријар, Симулакруми и симулација, прев. Фрида Филиповић, Светови, Нови Сад 1991.
  2. Слободан Рељић, Медији и Трећи светски рат – сматрајте се мобилисаним, Catena mundi, Београд 2016.
  3. Густав ле Бон, Психологија гомиле, прев. Живан Живановић, Алгоритам, Београд 2005, 200.
  4. Милан Миленковић, „Нација и демократија”, http://milanmilenkovic.com/2016/01/24/nacija-i-demokratija/
  5. Жак Елил, Техника или Улог века, Анархија / Блок 45 и Братство из Ер вона, Београд 2010, 291.

Дужу, првобитну верзију објавио је Летопис Матице српске , Књига 500, свеска 1–2, јул–август 2017, под наслвом „Улога интелектуалаца у неговању културе отпора на друштвеним мрежама“.

Немања Рајак

Датум: 

FacebookTwitterGoogle+LinkedInEmail

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

© Степановићево 2011 | Сва права задржана | Дизајн и развој - Новица Контић