Магија речи

Магија речи

Дана нема да се чланком, или на неки други начин, не огласи нека патриотска глава и да каже: Косово је Србија! Или: Није Санџак, него Рашка! То је наше!

Сад замислите колико је паметан неко ко мисли да је прокламација (да је нешто наше) довољна да све хијене овог света држи далеко од спорних области. Колико дериште треба да будеш да верујеш у моћ међународног права?

Санџак, односно Рашка, или Косово су једнако делови Србије као што је Каталонија део Шпаније, или Шкотска део Британије: о томе одлучује односн снага, а не правни статус, што је највећа мистерија за све књишке мољце Србије. Извикивањем парола (Косово је Србија, Санџак је Рашка…) књишки мољци и мамини рузмарини, којима мама свако јутро доноси белу кафу и милихброт у кревет, извршавају своју патриотску обавезу, а спољном свету показују да су:

1. Патриоти само тако,

2. Да појма ни о чему немају и

3. Да су им могућа гранања каријере да или истрају на причи, па да следећих 20 година понављају бајате фразе, или да се весело прикључе СНС-у, да виде како могу да наставе да цепају белу кафу и милхброт и кад мама оде у Вечна ловишта.

Тврде су наше главе. Учи нас епика да је право увек право јачег („чија сила, онога и право“), учи нас школа (да је право скуп закона који виша класа даје за цело друштво), учи нас искуство (како смо пропали сваки пут кад смо се ослонили на принципе, уместо на батину), али у тврде главе маминих рузмарина не улази ништа. Они имају свој мали светић у коме се велики и моћан увек  уклони пред правдом и правом и у коме, је ли, правда на крају увек побеђује. Тај и такав свет ману нема, осим што не постоји.

Слуђени српски народ, на ивици очаја, чека неку лепу реч, чезне за правдом и за истином, те отвара пут овим апстрактним поправљачима света да им продају своју кавурму. У тим причама све се лепо завршава. Једна од омиљених ми је, опоменем је се пре спавања, она о повратку 1000 српских војника и полицајаца на Косово, што Запад мора да нам да по Резолуцији 1244. Али. МОРА! Тако пише у Резолуцији! Завршило се, наравно, као са оном буквом, на којој је такође писало нешто. Књишки мољци имају одговор: Тадић је изместио проблем Косово из УН у ЕУ. То да је Запад од почетка контролисао и игру, и метаинтелигентног Тадића, то нема везе. Исто тако, нема везе што је Резолуција 1244 на снази, јер још није укинута. Но, да би се неке резолуција спровела, морате имати снаге да наметнете своје тумачење документа, а ми снаге за то немамо, скупа са свим својим умишљеним савезницима. Ствар никад није у папиру, него у тумачењу, а тумач је увек онај с већом батином. Тако је од кад је света и века и тако ће бити док човек гамиже земљом. Ту извикивање парола не помаже.

Дакле: Косово је српско уколико Србија има моћи да га одржи у свом саставу. У супротном је шиптарско. То можда није лепо, није праведно, није у складу са међународним правом и туробно је, као дан у коме мама није донела белу кафу у кревет, али је ту.

Исто важи и за Санџак, односно Рашку: док имамо силу да ту област држимо уз нас, можемо да је зовемо и Шангри-Ла, а ако силу немамо, биће туђа, а ми можемо до миле воље да јој смишљамо називе.

Оно што, бар мене, увесељава на дневној бази је то што сваки нови (а има их нових ко шаше) политички аналитачар СНС-а, који полетно размењује гузицу за неко звање, неки послић, или макар гостовање у неком јутарњем програму на некој прорежимској телевизији, има свог парњака, једнаког буздована, на патриотској сцени, који будали исто као онај, само у супротном правцу.

Први су, мали СНС-овци, прагматични и са функционалистичког становишта бране колаборацију, који немају снаге да кажу да све то бране само зато што је њима лично добро у колаборацији. Вучић награђује апологете колаборације. Не нешто нарочито много, али њима и не треба превише, ситне су то душице.

Ови, патриоти, да их тако погрешно назовем, креште за небеском правдом,  за васпоставом међународног права и сличним глупостима. Имају, пред собом, као узоре, чак и академике, који тамбурају читав радни век промашене приче и уче их о томе како Ивица и Марица увек, на крају, спале бабу. У тај корпус безмозговића спадају и они који сваког дана потказују Вучића народу (урадио ово, урадио оно, срам га било) и тиме само продужавају агонију, јер се овде не ради о томе да се објасни ко је Вучић, већ како да се формира већа политичка количина. Њега, кад за то дође време, неће оборити праведнији и бољи, него моћнији, баш као што је он Тадића послао да игра баскет у дворишту Пете гимназије.

Обе групе мамлаза, и ови родољубиви, и оне мале хијенице, ометају људе да виде шта политика заиста јесте и како се води. Треба забранити фразе попут: „ЕУ не сме“, или „САД не може“, или „Шиптари не смеју то по међународном праву“. Ко је моћан, може све – то је наук. Следећи наук је: буди моћан, да би могао. Заборавите  демократију, међународно право, правду, истину, Ивицу и Марицу: моћ је све.

Питање за будућност је не како остварити правду, већ како створити центар моћи, око кога нешто може да се ради. Овако, изгледамо сви скупа као импотентан човек у јавној кући, који је прочитао Кама сутру, али нема моћи  да је примени. Политику разумети и тумачити немогуће је човеку који се није потукао, који се није напио, који тешко долази до партнера. Наравно, од политике се може живети и ако се не знају две унакрст, лизање дупета партијском шефу врши посао, али то није познавање политике, већ људске природе.

Паролашење, дакле, не даје резултат. Комунисти су 45 година узвикивали „братство-јединство“, па се од пароле није створила стварност.

Истина је да паролашење уме да се допадне публици. „Косово је Србија“, или „Није Санџак, него је Рашка“. буде извесне емоције, али не изазивају потребу да се нешто учини. На крају се све сведе, по извикивању парола, на повратак „Задрузи“, или „Фарми“.

Сви популисти овог света користе следеће (у психологији се то зову „грандиозне речи“): ми никад, ми увек, све, ништа, затим се на ангро користе суперлативи (напоштенији, најискренији), као и речи типа „издајник“, „патриота“, или „родољуб“ које немају дефиницију, већ су ствар унутрашњег доживљаја публике. У општем језичком метежу, уопште се не могу уочити фактори моћи, силе, самопоуздања, или самопоштовања, већ се само гради моћ на немоћи, однсоно силује се стварност, да би се рпилагодила паролама, што се није никад и нигде десило, па неће и овде.

Уместо да уважимо стварност и кажемо да је Косово само у нашем Уставу Србија, а да је, у стварности, држава Шиптара, па да видимо како ћемо с том чињеницом да се боримо, какав ћемо план направити да опет буде наше, ми једном паролом „Косово је Србија“ поништавамо стварност и проглашавамо победу од папира и Устава.

Већ је класична она прича, у којој је папа тражио од Стаљина да Црвена армија не улази у Пољску, на шта је Стаљин питао колико то дивизија има папа кад то тражи. И Стаљин, и папа су били довољно паметни да не извикују пароле и да се не гађају папирима и уставима, већ су били људи чињеница: Стаљин је заузео Пољску, а Ватикан је, од тог тренутка, правио планове како да ту и такву Пољску подрије.

Ми, уместо да правимо планове како да подријемо Тачијеву државу, просто прогласимо да она и није Тачијева, него је наша. Тако кажу књиге староставне! И Устав. Правда и истина су на нашој страни! Ту су наше цркве и манастири! Истина, и Мађарска је пуна наших цркава, па не видим да је то неки аргумент да престоницу изместимо у Сегедин, рецимо.

Шема деловања није компликована, али је несрпска, јер у себи не садржи истину, правду, Устав, међународно право и сличне утваре, гледано из угла политике. Прво се мора створити организација и то на битно другачијим основама од оних на којима лежи ма која странка у Србији. Мала, компактна организација, са снажним интерперсоналним везама, која има своји идеологију и то не фронцле од идеологије, као што еј у Србији обичај, већ озбиљну, тоталну идеологију, која почиње својинским питањима. Тек на тим својинским (а с њима и питањима продукције у друштву) могу да се подигну вредносна питања. Вредносна питања, као и сва она српска партијска лупетања и обећавања, као и надметања чији је Дизниленд бољи, немају у себи ни мрву реалности, ако немају у виду основу друштва: својину, продукцију и расподелу.

Таква, мала и хомогена организација, нема шансу да  освоји власт средствима система, у томе се не треба варати. Кад би нешто и стекла популарност у народу, забранили би је. Она није ту, дакле, да излази на изборе, где странци додељују цензусе и положаје, већ обрнуто: да одбије изборе, да одбије политички систем у целини.

Будући да од освајања власти путем демократских игрица нема ништа, таква организација би била форматирана тако да чека погодан тренутак, односно неко крупније таласање у окружењу. Када се таласање деси, а десиће се за не много година од данас, највећу шансу за преузимање власти усред хаоса, имаће управо мала, компактна и идеолошки форматирана организација. Велике, хијенске политичке партије ће се распасти за неколико дана, јер им за деловање у условима општег хаоса, недостаје све. Апарат силе, полиција и пополицајчена војска ће изгубити компас оног тренутка кад не буду могли да препознају господара.

За крај: уместо „Косово је Србија“, парола треба да гласи, ако већ мора да се извикује: „Повратак на Косово“. Или: уместо „Санџак је Рашка“ (таква будалаштина извире из српске етнопсихолошке самообмане да се речима, односно њиховом магијском моћи, може преварити стварност), треба рећи: „Док је наше, нека се зове и Дембелија; ако не буде наше, џабе је што се зове Рашка“.

Права, озбиљна политичка организација, о којој сам говорио, не сме да потпадне под чар парола и магију речи, већ увек мора да има стварност и чињенице у фокусу, чак и када су оне непријатне. Нарочито тада.

FacebookTwitterGoogle+LinkedInEmail

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

© Степановићево 2011 | Сва права задржана | Дизајн и развој - Новица Контић